Nemiri

Biješe gradja zida njegova jaspis u gradu kao zlato čisto, kao čisto staklo. Grad je bio sazdan od pojasa kristalnih gradjevina koje su menjale boju. I površine su se njihove menjale i preobražavale jedna u drugu. Sve se u tom gradu stalno menjalo u blagom pokretu.

Po njemu su se kretali ljudi nepoznate rase. Tanani, vrlo visoki, nalik na senke nevidljive zore. Imadjahu zlatne oči, zlatnu kosu. Išli su nedotičući tlo ispod sebe.

I ona je bila medju njima. Lebdela je. Nestajala s mesta na kom više nije htela da bude, i pojavljivala se kao vizija na mestima na kome je to htela, gde joj je bilo dobro.

Trg u gradu je bio pust.
Slika se izmenila. Bila je u nekom hramu. Hram je imao prozirne zidove. Činilo se da nemaju kraja. Ma koliko prema nekom zidu išla, nikad do njega nije dospevala. Hram je ličio na tamnu unutrašnjost univerzuma.

Osetila je vodu na licu, otvorla oči. Senka joj je zamračila svest.
- Nesvestica će proći, morate još neko vreme mirovati.
- Šta se dogodilo?
- Scopolamine.

Na vratima koja su se topila, stajao je on. Nije ušao. Stajao je na pragu i zurio u nju kao da je prvi put vidi. U pogledu je bilo straha, odvratnosti, ali i radoznalosti.

-Nije to voda, suze su to.

Morala je ostati dosledna sebi i iluziji svoje snage. Ludilo nije odsustvo logike. Ludilo je logika uneta u nemoguće.

- Onda si saznao istinu, A.
- L.!
- Da, A., ja sam.

L. devojka iz drugog sveta koja ga je štitila, a on je nju izdao.

- Nisi me ti izdao A. nego tvoj razum. A razum ne pripada nama.
- Možeš li da mi oprostiš?
- Kao što vidiš, nisu me našli.
- Zašto se nisi javljala?
- Njihove kontrole ometaju telepatsku transmisiju.
- Kako si sada uspela?
- Postoji nešto jače i od njih.
- Šta sam to sanjao?

Uspravio se na krevetu. Kakvu je to istinu saznao? Ma kakva da je, postoji jos jedna - njena.

Bio je to san o drevnom Hramu.